Maksimalno dozvoljena koncentracija, doza i emisija štetnih materija

Maksimalno dozvoljena koncentracija (MDK), maksimalno dozvoljena doza (MDD) i maksimalno dozvoljena emisija (MDE) štetnih materija jesu količine supstance kojima radnici mogu biti izloženi osam sati dnevno i pet dana nedeljno tokom radnog veka u radnoj sredini, a da im zdravlje ne bude ugroženo.

Kada se numerički iskažu, maksimalno dozvoljena koncentracija, doza i emisija obično su dva do tri puta manje od količina koje izazivaju hronično oboljenje. MDK, MDD i MDE su indeks sigurnosti (koeficijent rezerve) koji je neophodan zbog različite individualne osetljivosti organizma na pojedine materije u radnom okruženju. Radnici s hroničnim bolestima mogu osetiti određene tegobe čak i pri količinama nižim od MDK, MDD i MDE.

MDK, MDD i MDE za štetne materije variraju. U većini zemalja su zakonski propisane i obavezujuće (npr. u zemljama EU), dok su u drugim zemljama one samo neobavezujuće preporuke (npr. u SAD). Posebne norme izrađene su za fizičke agense (jonizujuće zračenje, razne prašine) i druge štetne agense.

Izrada listi MDK, MDD i MDE vrši se na osnovu eksperimenata na životinjama i ljudima, epidemioloških studija, iskustava iz industrije i dr. To je veoma složen i skup proces. Najćešće je dostupan samo razvijenim zemljama, dok zemlje u razvoju ne sprovode vlastita istraživanja i u načelu uglavnom prihvataju važeće norme ili norme koje predloži Svetska zdravstvena organizacija.

Definicije

Doza materije

Pod dozom se podrazumeva određena količina materije koja može izazvati povoljan ili štetan efekat.

Maksimalna dozvoljena koncentracija (MDK)

Maksimalna dozvoljena koncentracija štetne materije jeste količina neke supstance koja kod čoveka izloženog svakodnevno u dužem periodu ne izaziva patološke promene ili bolesti i ne narušava biološke funkcije njegovog tela.

Da bi se odredila količina i štetno dejstvo zagađujuće materije, potrebno je znati u kojim količinama ona nije štetna za ljudski organizam. Stoga se određuju maksimalno dozvoljene koncentracije, prema tome koliko su štetne za ljudsko zdravlje, tj. uzima se krajnja granica moguće štetnosti prema toksičnosti i drugim pokazateljima.

Maksimalno dozvoljena doza (MDD)

Osim MDK uvedena je i maksimalno dozvoljena doza (MDD), koja označava vreme izlaganja štetnim materijama. Ono mora biti manje ako su koncentracije štetnih materija veće.

Maksimalno dozvoljena emisija (MDE)

Pored MDK i MDD postoji i maksimalno dozvoljena emisija (MDE) štetnih materija, koja je uvedena da bi se regulisao intenzitet izbacivanja štetnih materija svakog pojedinačnog izvora. Ova vrednost vezuje se za određenu masu proizvoda ili proizvedenu količinu energije.

Izdavači

Najznačajnije organizacije koje izdaju liste MDK, MDD i MDE su:

• Svetska zdravstvena organizacija (WHO) i Međunarodna organizacija rada (ILO) – izdaju preporuke koje se neretko primenuju u zemljama u razvoju
• Ministarstvo za zaštitu na radu u Sjedinjenim Američkim Državama (OSHA)
• Nacionalni institut za medicinu rada i zaštitu na radu u Sjedinjenim Američkim Državama (NIOSHA)
• Američka konferencija vladinih industrijskih higijeničara (ACGIH)

Postojeće liste

Postojeće regionalne liste MDK, MDD i MDE temelje se na listi ACGIH koja je najsveobuhvatnija, s tim što su za neke supstance vrednosti korigovane na osnovu iskustava pojedinačnih zemalja. Ove liste sadrže:

• TWA (engleski: time-weighted average) – srednje vrednosti normi tokom osmosatnog rada. To znači da se prekoračenja dopuštaju ako se skrati radno vreme.

• STEL (engleski: short-term exposure limit) – norme za jake iritanse i vrlo toksične supstance, kojima radnik može biti izložen do petnaest minuta, samo četiri puta tokom osmosatnog rada.

• C (engleski: celing) – maksimalne vrednosti koje se ne smeju prekoračiti, a važe za supstance s akutnim toksičnim delovanjem.

• S (engleski: skin) – norme za supstance u tečnom obliku i gasovitom obliku koje lako prodiru kroz kožu.

• A1–A2 – odnosi se na kancerogene supstance. Grupu A1 čine supstance s potvrđenim kancerogenim dejstvom. Grupu A2 čine supstance čiji kancerogeni efekat nije potvrđen kod ljudi.

Uslovi u kojima važe liste

Liste za MDK važe samo kada je reč o pojedinačnom štetnom dejstvu toksične supstance na organizam. Kod istovremenog prisustva više toksičnih supstanci koje imaju različite vrednosti MDK, neophodno je primenjivati korigovane vrednosti za MDK, tako da se se pri dejstvu više otrova na organizam njihov efekat može razmatrati kao: nezavisan, adicioni, sinergički ili antagonistički. Za izračunavanje korigovane vrednosti MDK, npr. za smešu gasova, primenjuju se složeni matematički obrasci. Neretko se kao kriterijum za MDK smeše uzima MDK supstance koja u toj smeši ima najveću toksičnost.

Toksičnost

Toksičnost neke materije najviše zavisi od koncentracije i vremena ekspozicije. Stoga se izdvajaju koncentracioni otrovi, čija toksičnost pretežno zavisi od koncentracije, i hrono-koncentracioni otrovi, čija toksičnost zavisi od vremena ekspozicije.

Za ocenu toksičnosti neke materije najznačajnija je njena koncentracija u krvi. Međutim, zbog različite biološke aktivnosti otrova, resorbovana doza ne pokazuje uvek stvarnu toksičnost neke materije. Zbog toga se toksični efekat neke materije izražava u odnosu na smrtnost eksponovanih organizama ili na patološke promene koje izaziva u organizmu. Stoga se izdvajaju:

• minimalna letalna doza i koncentracija (LD_min, LK_min) – dovodi do smrti jednog organizma.
• maksimalna letalna doza i koncentracija (LD_max, LK_max) – dovodi do smrti svih organizama.
• srednja letalna doza i koncentracija (LD₅₀, LK₅₀) – izaziva smrtnost 50% eksponovanih organizama; uvedena je zbog različite individualne osetljivosti organizama.
• koeficijent mogućeg inhalacionog trovanja (LK₅₀/⁰ C20) – opasnost od trovanja zavisi i od isparljivosti otrovnih materija, pri čemu veća isparljivost podrazumeva veću opasnost od trovanja; zbog toga se stvarna opasnost od trovanja inhalacionim putem određuje u odnosu na temperaturu vazduha od 20 °C i izražava koeficijentom mogućeg inhalacionog trovanja u toku dva sata.